Balkan-Turizam
U sremskoj ravnici jedno selo ima posebno mesto u srcima mnogih koje svoje utočište u selu traže, a to je Laćarak. Izgovaraju ga sa različitim naglascima ali Laćarci ga najpravilnije zbore i oni ga u dušu znaju. To selo, koje je skoro pa predgrađe grada Sremska Mitrovica jer ga samo pruga razdvaja postaje sve veće naselje koje u svoj zagrljaj ljude sa svih strana privija. Glavna i jedna od najdužih ulica koja nosi naziv 1. Novembar se proteže pravolinijski od pružnog prelaza sve do Generalnog kanala, čak i malo duže prema putu koji vodi prema selu Martinci je nekada davno bila popločana kamenom kockom i davala je posebnu draž i patinu samom selu. A, selo Laćarak je poznato po njenim domaćinima koji su se bavili i bave poljoprivredom, raznim zanatima, a mnogi od njih su vezani poslom za grad. Međutim i neki meštani su napustili grad i izabrali Laćarak kao mesto svog življena i bavljenja poslom koji se voli, takvi su Sanja Ribić Milivojević i njen suprug Zoran Ribić.
U veoma prijatnom ambijentu doma porodice Ribić razgovarali smo sa Sanjom i Zoranom o Laćarku i o onome što dobrim delom pored posvećenosti i neizmerne ljubavi prema ćerki Seleni (koja je novinar lista Blic) i sinu Budimiru (koji je student i pomaže ocu u kamenorezačkom poslu) čini deo njihovog života, a to su srećna ogledala i ljubav prema kamenu i kamenorezačkom zanatu. Evo šta su nam rekli o tome zašto su odabrali Laćarak za mesto svog življenja.
„Kada smo moj suprug Zoran i ja rešili da dete koje je bilo na putu, rodi se i raste u Srbiji, a ne u Nemačkoj, njegovi roditelji su već neko vreme živeli u Laćarku, te smo odlučili da naša prva tačka bude Laćarak. Već u poodmakloj trudnoći, umesto u Australiju ili Ameriku, kao većina mojih sunarodnika sa privremenim boravkom u Nemačkoj, rešili smo da se vratimo na Balkan. Mislim da nismo pogrešili. Svojim roditeljima smo priuštili divnu starost, a deci lepo detinjstvo. Ja sam svoje mesto pod suncem našla u Laćarku, nadomak Sremske Mitrovice. Pre braka sam u svakom momentu znala ko sam i koliko vredim, ali sam se kao i mnoge druge žene, predala potpuno porodici i zaboravila svoje snove. To ni u jednom trenutku nije bila moja odluka. To se, jednostavno, desilo i kako su deca odrasla i krenula svojim putem, ja sam ostala sama sa svojim mislima.
Odlučila sam da unesem promenu u svoj život i taj osećaj je bio izvanredan. Ljubav prema kamenu nosim u sebi od rane mladosti. Kao dete su me fascinirali komadi kamene soli, koje ne znam da neko od Tuzlaka, nije imao u svojoj kući, pa do izloženih eksponata ruda na RGF-u koji kao da su prkosili svojom prirodnom lepotom iz ormara celom dužinom hodnika. Odlascima na Jadransko more, ta ljubav se širila i na šarolikost morskog dna, kamene oblutke, raznih oblika i boja, pa do školjki i kućica morskih ježeva. Odmarajući se prošle godine, na Makarskoj rivijeri, i gledajući u rane jutarnje sate kćer kako izranja iz vode sa ježom u ruci, vratih se u detinjstvo i odjednom evo slike u glavi: ogledalo,“ pojasnila je Sanja kako je došla na ideju da razvije sopstveni biznis. Po dolasku kući, Sanja je svoju dugogodišnju zbirku kamenčića, školjki i morskih zvezda stavila pred sebe.
„Sva ustreptala zalepih ogledalo na prethodno odsečeni ram i krenuh u svoju pustolovinu, svoju romansu pravljenja ručno rađenih ramova za ogledala. Fotografiju prvog ogledala postavila sam na Facebook. Uslijedili su brojni, vrlo pozitivni, komentari mojih prijatelja i poznanika. Bili su oduševljeni sa onim što sam uradila. Oni su mi dali podstrek da nastavim sa daljnim radom tako da danas moja ogledala krase domove mnogih ljudi širom svijeta.To je posao od kojeg nikada neću odustati,“ kazala nam je Sanja
Gde ste sve predstavili Vaša srećna ogledala i u kojim manifestacijama ste učestvovali?
„Za mene najznačajnija je prva samostalna izložba „Srećnih ogledala“ u Carskoj palati u Sremskoj Mitrovici. To je izložba koja je dala potvrdu mom radu. Otvorio ju je Dejan Lučić koji je ujedno i kum mojim ogledalima. On im je dao ime „Srećna ogledala“ što za mene i jesu. Otvorila su mi neka druga vrata ,kroz koja prođoh i predstavih svoj rad Beogradu, Beču, Bugarskoj, Vršcu, Loznici, Šidu, Rumi, Ubu, Valjevu …i na mnogim drugim mestima kako samostalno tako i u društvu drugih umetnika. Tako da „Srećna ogledala“ oplemenjuju prostore širom sveta.
Izlagala sam ogledala na humanitarnim sajmovima, neka sam poklonila, a neka prodala, jer ima ljudi koji žele da se ogledaju u „Srećnim ogledalima“, ogledalima sa ramom od kamena ili još bolje od kamena iz njihovog zavičaja. Volim ovo što radim i osećam se super. Bilo bi lepo kada bi sve žene, kada dođu u fazu nezadovoljstva sobom i životom koji žive, bacile tablete za smirenje, prestale da krive druge za svoje nezadovoljstvo, i zavirile duboko u sebe, otkopale one snove i kreativnost, koju su godinama zatrpavale tako što su ispunjavale želje ljudima oko sebe, našle ponovo sebe, pogledale se u „Srečno ogledalo“ i rekle: Ja još mogu, ja još vredim i krenule u akciju“. Ogledalo je inače simbol istine, mašte, stvaralaštva, veze sa podsvešću. Savremeni čovek retko misli o moći ogledala, a meni je data moć da se još jednom ostvarim, sad kao dizajner ogledala od kamena. Umetnost mi je otvorila dušu da iz nje izađe ono najlepše ljudsko, a odgovor na to najlepše su ljudski osmesi koje gledam na izložbama „Srećnih ogledala“, kaže Sanja Ribić Milivojević.
Koja razlika je između života na selu i života u gradu s obzirom da ste živeli u Tuzli, Sremskoj Mitrovici i nekim gradovima u Nemačkoj?
„Sigurnost i bezbednost u selu je daleko veća nego u gradu. Ljudi mnogo opuštenije i zdravije žive, što je posebno važno ukoliko imate decu. Dok se ljudi u gradovima vode politikom “svako za sebe”, u selima ljudi žive i rade kao zajednica. Iako su kuće na selima razređenije, zbog manjeg broja stanovnika svi stanovnici se međusobno poznaju i često provode vreme zajedno, bilo da je to na poslu ili u druženju. Seoske zajednice su, još uvek, čvršće i homogenije, a poznato je i da su stanovnici sela druželjubiviji i lakše sklapaju prijateljstva.
Mnoga domaćinstva, kao i ja sama, proizvode svoju, organsku,hranu, tako da razmenjujemo iskustva, a i same proizvode.
Zdravije se hranimo, više družimo i više smo upućeni jedni na druge. Prednost Laćarka je i to što je povezan sa gradom, a nije grad, tako da su nam srednje škole pozornište, muzej, galerija, biblioteka blizu. Teško bih se sad ponovo navikla na život u gradu i na ono (gužva, užurbanost, saobraćaj, buka, gradski prevoz…)što mi je nekada bilo sasvim normalno.
A evo šta nam je Zorane rekao o svom opredeljenju za Laćarak i zašto ga je zavoleo.
Selidba u Laćarak je bila odluka moga oca u mojoj 17oj godini. Odrastao sam u Sremskoj Mitrovici, išao u Osnovnu školu J.J.Zmaj, završio kulturološki smer. Postao sam Laćarac i kamenorezac. Na raspustu je omladina radila za džeparac u voćnjacima, sa zidarima, geometrija, arheolozima i slično. Ja sam upoznao laćaračkog kamenoresca i posle dva raspusta iskustva, nakon vojske odustao od fakulteta i zaposlio se u ,,grobariji”. U Nemačkoj 90tih sam u novinama formata naše ,,Politike” platio oglas za posao na 16tini strane na lošem nemačkom, odmah po objavljivanju su me zvali iz 3 kamenorezačke firme i zaposlio sam se za super platu.
To mi je potvrdilo da sam na pravom profesionalnom putu. Po povratku iz inostranstva, supruga i ja smo se dogovorili da, kao izraziti individualci, krenemo u privatničku avanturu. I povratak u Srbiju i otvaranje firme su odluke zbog kojih se nikad nismo pokajali. Svoji na svome, zajedno do cilja, porodične harmonije. Selo je dalo mnoge povoljnosti u odrastanju dece u bezbednom okruženju, relativno sigurnoj egzistenciji, zdravoj ishrani i opuštenoj svakodnevnici. Gradove posetim kad poželim i dovoljno. Od 2014.g smo Sanja i ja učestvovali u organizaciji Laćaračke Fijakerijade sa Konjičkim klubom, Kujnice na šoru sa mesnim udruženjima žena i naravno, izložbi ,,Srećnih ogledala” moje žene.
Eto i ovo je jedna priča kako selo može da se zavoli i da se u njemu pronađe utočište za srećan život. A Laćarak je selo koje lagano na šorovima njegovih širokih ulica šapuće o vremenima prohujalim, o lađarima koji su Savom plovili, kao i o ljudima koji su mu dali poseban kolorit i proneli priču o njemu van granica Srbije, jer tamo u dalekom svetu svoj Laćarak ne zaboravljaju i uvek mu se rado vraćaju.
Tekst je realizovan u okviru projekta “Turistička ruta kroz Srbiju” uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
redakcija: www.balkan-turizam.net
